BJELOVAR Prošloga se petka, 22. svibnja, telefonom u redakciju Zvona javilo čitatelj Željko Čavlović iz Klokočevca pokraj Bjelovara. Kaže da je doživio neugodno iskustvo u ordinaciji zubarke Duške Vitas Gligorović u sklopu Sireline tvornice u Velikim Sredicama u Bjelovaru.

Priča, nije ga zasmetalo kad je zubarki glava koja drži iglu ispala na pod, a ona ju je pokupila i s njom nastavila raditi. Uzavrelo je nakon što je ona završila posao, a Željku se nešto sa zubom nije svidjelo. Zinuo je pred zrcalom i na zubu je vidio rupicu. Pitao je zubarku čemu ta rupica? Na to je ona odgovorila, kaže, da o čemu on to priča, misli li na ovu veliku rupu, gdje mu fali cijeli zub, pitala je ona kroz smijeh.

Govorio je o rupici između dva zuba. Na to će zubarka sestri: “Vidite li vi kakvu rupicu?”

Ona šefici odgovara Željko, da ne vidi.

“Jesam li ja slijep?”, rekao je Željko i zatražio je nešto čime bi pokazao rupicu na koju se žalio. Ona mu je dala iglu pa ju je Željko pokazao. I onda je, prema njegovim riječima, nastao problem.

– Nakon što sam joj pokazao ona me tužno pogledala i rekla: »Željko, ti si invalid, ti si došao da ti ja spasim život.« Nakon toga ja sam se potpuno izgubio. »Kako to razgovarate sa mnom?«, pitao sam je.

»Ti si, Željko, došao da te ja spasim. Pa pogledaj se, kakvi su ti zubi, imaš tu neke krunice«, dodala je zubarka. »Kako to razgovarate sa mnom», pitao sam, »ja sam tu pacijent, ja vas pitam, a vi meni niste odgovorili ni na jedno pitanje?«

Na to će ona meni: »Što je? Što ne valja?«

Ja joj na to kažem: “Gospođo, mi razgovaramo kao da smo na sajmu, kao da kokoši kupujemo.”

Na to će ona: »Što je, tebi je ovo sajam?!«

»Ne gospođo«, odgovorio sam ja, »ali razgovaramo kao da smo na sajmu.«

U tom trenutku se toliko iživcirala, da sam mislio da ću dobiti i šamar.

»Zašto ste tako frustrirani? Što sam ja vama napravio, jesam li vam do sada išta prigovorio?«, pitao sam ja.

Na to će ona: »Nisi, jer nemaš što prigovarati!«

Na kraju mi je rekla da mi je vrijeme da si nađem novog doktora, da će mi napisati što god ja želim.

»Hajde da na kraju završimo tu priču«, kažem ja, »vi biste meni najradije opalili šamar i da odem odavde.«

Ona meni otvara vrata, »Izvoli van, otvorena su ti vrata!«, rekla mi je.

»Ne možete me istjerati van, kažem ja i pitam je kako vi mene možete tjerati van?« Rekao sam joj da je to javni prostor, na što je ona odgovorila da nije, da je to privatni prostor.

Izašao sam potpuno zbunjen jer više nisam znao čije je što i gdje se uopće nalazim – rekao nam je Željko Čavlović. Kaže i da će najvjerojatnije ovaj slučaj prijaviti i nadležnom ministarstvu.

Nakon što sam saslušao Željka, a i cijeli razgovor snimo, u utorak, 26. svibnja otišao sam u ordinaciju zubarke. Želio sam čuti njen komentar. Ispričao sam joj o čemu se radi, a na to je ona rekla kako o tome ne želi pričati, ali da me može počastiti kavom te da možemo razgovarati o nekim drugim temama.

To me njeno izbjegavanje malo iznenadilo, pa sam joj sve ukratko ponovio te naglasio kako bi ipak bilo dobro da ispriča i svoju stranu, da čitatelji sami razaberu o uzroku incidenta. To je, uostalom, osnovni postulat novinarstva bez kojega bi svatko svakoga u medijima mogao po volji blatiti, a potom valjda i pravdu tražiti na sudu.

To što sam osobno zatražio da se čuje i njezina strana izgleda da ju je razljutilo. Rekla mi je »Ta priča nije za objavu u novinama, vi to ne smijete i nemate što objavljivati. Zašto me sad tu napadate? Pazite se, jer imam svjedoka!«

Na kraju je rekla ovaj razgovor je završen. Potom sam otišao iz ordinacije.

A što vi mislite?

Ja mislim da se nijedan od ovih sugovornika nije mogao pohvaliti uljudnim ophođenjem, nego da su oboje dolijevanjem ulja na vatru – izazvala požar. A podizanje tona i »poduka onog drugog u bontonu«, gotovo uvijek završi tako da oni koji se svađaju zanemare glavni razlog svađe.

Što mislite, kome je u interesu bilo da se glavni razlog zaboravi?