Ovako je bilo 30. svibnja 2014.

Ovako je počelo 1960. godine.

Dobio sam potvrdu uz svjedodžbu i što je najvažnije dozvolu roditelja da se upišem u Gimnaziju! Ma dobro, nije baš bila dozvola roditelja.  Više je to bila njihova želja, jer sam ja htio ići u učiteljsku u Križevce za bratom i sestrom, ali... »Ti si vjetrogonja... tko će te tamo kontrolirati… ponašat ćeš se kao pas pušten s lanca... samo ćeš  nam napraviti trošak... nemoj ni sanjati  o tome... i…«  i masa drugih razloga. »Ićeš (Ići ćeš) u gimnaziju, možda se spametiš. .  Za ekonomsku nisi, jer, tko bi te zadržao u kancelariji!«.

Na kraju krajeva! Bio sam i zadovoljan jer je, biti »Gimnazijalac«,  ipak imalo neko prestižno značenje u gradu.  I izgurao sam sve te godine uz uspone i padove. Uz petice i jedinice. Uz odlične profesore. I normalno uz veliko živciranje roditelja, a »bogme  i moje. Stvarno su mi ponekad, ma šta ponekad, stalno išli na živce svojim »prodikama«.  Ja sam već tada bio uvjeren da sam školovaniji od njih, jer su oni išli u »starninsku« selsku  školu. Nisam imao na umu njihovu životnu  školu i iskustvo.

Profesori su i po mom skromnom mišljenju bili najbolji tih godina (a možda i godinama poslije)  u Bjelovaru, a njihov rad priznat i na  »faksovima«. Pričalo se da su se Bjelovarski »Gimnazijalci«  upisivali s najviše predznanja na fakultete i da se prepoznavao rad  Bjelovarskih profesora.  Ne želim nikoga od njih istaknuti osim moje razrednice i razrednika. Ostale ću pokušati nabrojiti. Oni koji se sjećaju će sami prosuditi, jesam li u pravu.

Prva razrednica mi je bila prof. Ivka Fabijanić (Faca), poslije profesori Pavle Tvrtković i Đuro Đurović. Ostali su po predmetima u imeniku bili  profesori: Grganić, Gregurić, Špoljar, Supančić, Landsman, Vusić, Opitz, Željeznjak, Jakupčević, Ropac,  Lui, Četković, Petak , Petek i Lukić.... te profesorice: Dobrijević, Lui, Randić, Supančić… normalno je da sam neke i zaboravio… I nezaboravni direktor Ivan Voloder.

Bilo je to doba »mukotrpnog  pubertetskog  odrastanja sa svim »popratnim sadržajima  Neke sam i opisao u svojoj prići  »BJELOVARSKO KINO-PROZOR U SVIJET«  i »PRVI CRNCI NA BJELOVARSKOM KORZU«.

Učenici su dolazili i iz šireg područja. Zvali smo ih jednostavno »Putnici« . U razredu smo imali Goluba i Vuka. I sjedili zajedno! Na početku nastave su znali i zadrijemati! Kad su Vuka pitali za podatke uvijek je izrecitirao: »Florijan Vuk, Mikekov kut 74, Ferdinandovec«. Nama je to bilo smiješno i »krepavali«   smo od smijeha. Kad je znao zadrijemati, mi smo ga onako »prijateljski«  znali dobro odalamiti po leđima, to nam je bila fora, a on bi dobroćudno zatreptao i s puno pažnje nastavio pratiti nastavu.

U jednom razdoblju nas je uhvatila »manija  kartanja. Kartali smo gdje smo stigli.  I lovili nas i uzimali karte, a mi na novo mjesto i udri dalje. Bio sam zbog toga i na razgovoru kod direktora. Uvijek sam se nekako znao izvući.

Jednom prilikom idem ja po korzu, kad netko iza mene zove: »Glodavac, Glodavac, Glodavac...!!!«  Na taj nadimak sam se, u to vrijeme, brže okretao nego kad me netko zvao imenom. Okrenem se, a ono »Diša«. Gledam imali netko pored, ....ma ne zove valjda on?

– Dođi sa mnom, Glodavac. – A jooooj...šta sam opet zabrljao? On onako visok, krupan ide polako, a ja »tapkam« za njim pun straha! On u haustor, pa stepenicama na kat... Dođe do vrata, na vratima piše »prof. Ivan Voloder«.

– Čekaj tu! –  uđe, a ja vani na hodniku drhćem... Mislim: »Sad sam najebo.« Eto »Diše«, van, drži prst na ustima. (znak da šutim), doda mi nekakvi krpeni »ceker«, gurne u ruke novčanicu i kaže:

– Trk u »Vinalko« i donesi litru i vodu i da nisi niti »zucno« o tome, kad se vratiš, ne zvoni, nego čekaj pred vratima, ja ću provjeriti. Bio sam »brži od zvuka«  i za divno čudo (ogovarali su ga da je uvijek davao manje novca pa da su morali »žicati« da nadopune) novca je bilo i više. Čekao me je, opet s prstom na ustima, i velikodušno rekao:

– Kusur zadrži i bjež!!!!. – imao sam za dvije cigarete koje su se u to doba mogle kupovati na komade, a ja sam zaključio da je moj dragi »diša«  isto čovjek od krvi i mesa.  Ima puno priča o našem »diši« , ali ću njih zadržati za sebe i prijatelje iz škole.

Profesora Ropca »Bjelovarskog šetača« smo se dosta pribojavali. Na njegovom satu je bila tišina. Mrtva muha se čula.   Ipak, kakvi smo bili, jednom smo mu prilikom postavili koš na vrata. Normalno je, da je pao na njega.  Smrzli smo se. A on se došeće do katedre i gleda! Na jednom se slatko nasmije:

– Konačno je netko shvatio da se mene ne treba bojati.

Od tog trenutka smo imali privilegiju da nam nakon postavljenog pitanja, da vremena, da malo prolistamo knjigu i bilježnicu. Profesor je  4. svibnja 2014. navršio 99 godina. Bolestan je, s povišenim šećerom, slabog vida i sluha, ali i dalje bistrog uma. Imam sve njegove knjige i, dok se moglo, kontaktirao sam i dopisivao s njime. Čak me je u dvije knjige i spomenuo i objavio moje komentare i razmišljanja.

Hladika, Zdunaić, prof. A. Supančić, stoji Kalabek, a ja kemijam, a Antoljak provjerava

»Predvojničku« nam je predavao Đuro Đurović. Bio nam je i razrednik!  Ima jedna zgoda koju bih volio opisati. Naime, imali smo i terensku nastavu. Ono...  u zaklon, lezi, diž' se, udar s desna, udar s lijeva, avioni... E pa, jednom prilikom mi »napredujemo« po livadama iza »Garešničke« pruge, pa čujemo: Trkom...  i mi trkom! Čujemo: »Avioniii«, a mi se svi bacimo kud koji, mili moji. Vraga svi. »Laks«  (to je bilo nadimak  jednom od nas) ostane stajati jer je baš ispred njega bila nekakva blatnjava površina....

– Z.....iću! Leziiii – drekne Đuro.  A  Laks će:

– Nema potrebe profesore, to su naši. – Đuro se samo nasmijao jer je i on opazio blato i pohvalio ga rekavši da je snalažljivost vrlina.

Drugom prilikom smo našoj profesorici i razrednici (iz poštovanja ne spominjem ime), u peć (bilo je zimsko vrijeme) stavili metke od »flobertice«  umotane u »VUS«  (Vjesnik u srijedu ).  Negdje u drugoj polovici sata nastala je »paljba«. Naime, novine su dogorjele i vrućina je aktivirala metke. Normalno,  bilo je ispitivanja, ali se nije saznalo. Vraga nije! Jedan se izbrbljao doma, a njegova mama, da »spere«  ljagu, sa sina odala tko je. Bilo je kazni, ali i prepričavanja.

Latinski je predavala profesorica Lui. Stroga i zahtjevna. Ali vjerujte još se sjećam »Elementa latine«i vjerojatno i prve vježbe: »Tera est stela, Concordia patriam fitmat, Tera et luna sund stelae. Historia est magista vitae…«, tako nekako. Stalno sam »visio«  između »kolca« i dvojke.  Na polugodištu drugog razreda »komad«. Primio se ja knjige, zagrijao stolicu i odmah prvi sat latinskog javim se kako bi ispravio. A naučio sam! Stvarno naučio! Imenice (masculinum, femininum. neutrum) sve prijedloge i dan danas znam napamet. Ima ih preko 30. Tko poznaje Latinski, neka me u bilo koje doba dana pita. Sve ću ih iz recitirati. Dobio sam TROJKUUU! Čak je i profesorica rekla da se ne sjeća kad je to neko napravio. I na kraju sam imao trojku.

Bilo je dana ili bolje reći večeri (išli smo jedno vrijeme i poslije podne) kad bi došli zadnji sati, već smo i sami sebi bili dosadni, a još imamo jedan sat, a korzo čeka! Opet smo se snašli. Netko je kod kuće pripremio utikač kratko spojivši kontakte i ništa lakše! Jednostavno bi ga »uštekao«, ...kresnula iskra i ....mrak. Instalacija gimnazije je bila dosta komplicirana i do drugog dana se nije moglo uspostaviti svjetlo. Nema šanse! A mi na korzu! Bajno! Genijalno!

Koliko li je tih raznolikih događaja bilo! Za sjećanja, za pamćenja, za prepričavanja. Za dokaz! Đaci su uvijek đaci!

Neposredno poslije susreta za 50. Godišnjicu mature sam kolegi Mirku Hufu poslao neke slike iz tih dana! Evo njegovog odgovora:

Pozdrav od »schulkolege« Mirka. Koji »špurijus«. Jutros u 4 sata se probudim i gledam u boravku, kompjuter radi. Sinoć ga uredno ugasio ali vidim da sam ostavio na »restart«. Otvorim i opet ugodno iznenađenje. Normalno da sam išao nanovo u krevet oko 6 sati. Dakle, nedaleko mene živi Hrvoje Grof pa se nadam da ćemo zajedničkim silama upotpuniti praznine. On mi kaže da  je Goran Tribuson njega opisao u  jednoj od svojih knjiga, pod imenom Forg. Nadam se da je tako…

Nadalje mi kaže da ima tri knjige od prof. Ropca (njegov je nećak) i tri knjige od Darka Ropca. Vjerujem da si se susreo s  tim knjigama (Jesam  Mirko, imam ih. op.p. ). Od profesora još pamtim Tvrtković Božu, Dobrijević (njemački), Željznjak (matematika). Poznat po svom  malom koferčiću u kojem je, to smo otkrili na putovanju u Zagreb, držao između ostalog malu flašicu s rakijom. Rakiju smo mu dakako riješili. U Zagreb smo putovali radi posjete kazališnoj predstavi, ali ja i, ne sjećam se više tko, zbrisali smo i proveli dan lutajući po Zagrebu. Prof. Željeznjak je znao čitav sat provesti pišući zadatke i naravno rješenja na školskoj ploči, a nas to, dakako, nije zanimalo.

Nadalje, Jandroković Zvonko i kasnije Turković(tjelesni). Na tjelesni smo ponekad odlazili u »malu dvoranu« koja je imala i dvorište. Vani smo »špilali« nogomet, a u dvorani je, uglavnom, Prof Jandroković stao na improvizirani gol, a mi smo bezuspješno čitavo vrijeme pokušavali dati gol. Sjećam se da smo nešto radili i na parteru. Budući da sam ja u Grubišnom Polju i Hercegovcu vježbao u gimnastičkom društvu, sve sam radio prema pravilima, na što bi me on upozoravao da je to suvišno. Za nogomet je faca bio Kužilek i svi smo bili sretni, jer na satu hrvatskog, posebno ponedjeljkom, prof Gregurić bi s njim maltene čitav sat raspravljao o proteklom kolu u nogometu. Kužilek je kasnije prešao u NK »Zagreb« pa u »Croatiu«, Australia. Kasnije je, prilikom povratka u Jugoslaviju uhapšen i »odgulio« je četiri godine zbog nekih, za to vrijeme neprimjerenih postupaka. Od tada ne želi s nikim od kolega komunicirati.

Nadam se da nisam bio previše naporan.

Pozdrav.

I nisi Mirko! Jedino sam bio slobodan ispustiti ono o jednoj dami u koju si bio zaljubljen!!!!