– Ajde, Marijane, nema više spavanja! –  već u sedam u jutro me mama digla na noge. Skočio sam prvi puta veselo bez da sam izrekao: »Još malo...«. Danima sam čekao taj dan! Više neću biti klinjo, balavac... Bit ću »školarac«. Najveći i prvi događaj u mom dotadašnjem životu poslije rođenja kojeg se ionako ne sjećam. Prekretnica, zaozbiljno! Pripreme su trajale danima! Već sam imao kartonsku torbu s remenima koja se stavljala na leđa, s »kopčom«  za zatvaranje koja je zanimljivo »škljocala«. Bezbroj puta sam je otvarao i zatvarao uživajućI u »škljocanju«, sve dok mi je mama nije uzela –Pokvarit' ćeš je i prije nek' kreneš u školu! – i spremila na ormar. U torbi moje »neprocjenjivo blago«! Dragocjenost bez premca!

I  još je bilo mjesta za »žemlju«, »japku«, limenu »šaljcu« na rasklapanje...i tako to. Veselio sam se školi i zbog toga što ću i ja moći uživati u »kakau« kojeg mi je moja sestra do tada donosila iz škole. Pripreme su bile stvarno temeljite. Kod »brice« Vladeka Zadražila šišanje i »brijanje« (po vratu), doktor mi umalo nije dozvolio da krenem, jer sam bio »kržljav«, mama sašila hlačice i nabavila (posudila ili kupila? Ne znam) bijelu košuljicu. Dobio sam svoje prve cipele! NOVE! Čekale su tu priliku, jer: »...ti si u stanju naći blata i na asfaltu kad je najveća suša!«. »Sto puta« me pregledavala, da se možda nisam uspio zamazati. No da! Krenuli smo. Ja zalizane »frizure«, mama u najboljoj haljini, normalno i svježom frizurom »ulickana«. Ma oboje smo bili »ullickani«! Htjela me voditi za ruku (iz opreznosti), a ja ni mislit! Bilo je natezanja i, uz moje obećanje da ću biti dobar, odustala je.

U školi kod »Placa« masa dječurlije iz cijelog Bjelovara. Tada je to bila »Muška ili dječačka« škola. Kasnije je nazvana I. OSNOVNA, a 1961. Osnovna škola »Dr. Franko Winter«. Poslije sam saznao da je u toj školi prije bila i »Gimnazija«. Izmiješali su nas tek u četvrtom razredu 1955/1956. školske godine. U školskom dvorištu u koje se ulazilo kroz veliki hodnik su nas dočekale »drugarice« i prozivale po nekakvom svom »spisku«. Mene je »preuzela« drugarica Marija Zastavniković i tako je počelo. Na žalost sliku prvog razreda nemam, ali dodajem slike II., III., VII. i VIII.

U RAZREDU NA ZIDU VISI DRUG TITO

Drugarice su nas pokupile i »povele« u razrede, a mame (pretežno) i tate su ostali pomalo i zabrinuti i zbunjeni u školskom dvorištu. Bilo je i suza! Ponosno izjavljujem da ja nisam plakao! Pa sestra mi je prenesla iskustva... U razrede se ulazilo iz hodnika koji je imao miris po »kraolinu«. Kraolin smo zvali sredstvo tamne boje oštra mirisa kojim su premazivali drvene stepenice i daščane podove u razredima »radi higijene«. Sjeli smo u drvene klupe koso nagnute sa otvorima za »tintarnicu« i prostorom za stvari. Ispred klupa sa nalazio učiteljičin stol, ploča na tronošcu, računalo s kuglicama (abakus), velika keramička peć s kištrom za drva i ugljen, a na zidu ispred slika »Druga Tita«. Kad sam kod kuće rekao da u razredu na zidu visi drug Tito, dobio sam dobre batine. »Nikad da to nisi više rekao da te netko čuje!« Zašt? Pa visio je!!!

Ploča je stajala na tri noge i često puta smo je u »ganjanju« pod odmorom znali srušiti. Bila je više namjenska! Osnovna joj je namjena bila pisati po njoj. Ali i stajati iza nje za kaznu! Osim što se je stajalo i u kutu ili što je bilo najgore sjedilo u »magarećoj« klupi! »Magareću« klupu nisam iskusio, ali kut i prostor iza ploče jesam. Ploča se po potrebi okrenula! Za pisanje ili računanje! U maloj drvenoj kutiji je bila spužva (prava morska) koja je stalno ispadala, a u posebnom djelu i kreda, koju smo si uzimali da bi šarali po zidovima i nogostupima, a cure da si nacrtaju »školicu« i da se igraju. Komadi krede su nam služili i za međusobno gađanje. A što je znala »cviiiilitiiiii« po ploči (zubi su nam »ispadali«) i biti neposlušna jer nije htjela ostavljati trag.

»PORCIJE« SU BILE DOSTA ČESTE

Klupe su bile nagnute i međusobno spojene za dvoje učenika. Bile su pune zarezotina, urezanih imena, ili početnih slova nečega, bilo je i neprimjerenih crteža osebujnim stilom. Sličan stil sam kasnije vidio kod Picassa. Ne sjećam se da sam i ja ostavio trag, ali kakav sam bio....vjerojatno jesam! Tintarnice i tinta su mi ostale u lošem sjećanju jer smo morali pisati »krasopis« sa »štilom« i perom, negdje u 3. ili 4. razredu. Dugo mi je godina odzvanjao zakon »krasopisa« u glavi » tanka gore debela dolje« i »ne packaj«. »Packe« su nastajale kad smo umočili pero u tintu i ne otresavši ga prinijeli bilježnici, a s pera bi kapnula tinta na papir. Nakon nekoliko »packi« smo znali »izdrapiti« list, pa ispočetka. Bilježnica je zbog toga postajala sve mršavija i kad bi postala kritično tanka, kod kuće je slijedila »porcija« ili čak i klečanje na kukuruzu.

Kad sam već kod tih »porcija« one su bile dosta česte. Naime, radi moje poznate sklonosti ili neobičnih osobina mojih učeničkih potrepština da neobjašnjivo nestaju, mama mi je olovku rezala na tri djela ili gumicu na četiri, tako da barem malo umanji štetu... pa i ti »vražji komadićki« su neobjašnjivo nestajali! Posebno gumica! Znala je od skakutati i ni vrag je više ne bi našao! I eto »porcije«. Imao sam ja i dodatak za te kratke olovčice, ali je i on nestao, pa sam potajno i dalje pisao sa kratkim komadićkom olovke samo da na padne ta »porcija«.

Sve su mi učiteljice bile dobre i prijazne (druge mame). Haha! Često puta, onako uživljenima u učenje, nam se i dešavalo da im mjesto ono »drugarice«, nesvjesno kažemo »mama«. Samo bi se nasmiješile i pogladile po glavicama! Posebno se sjećam drugarice Marije Zastavniković (ličila mi je na mamu) ali i drugarice Šigir koja mi je bila posebno dobra!

Nisam nikad bio odlikaš! Bio sam solidan ili osrednji učenik. Bilo je tu i jedinica čak i popravak iz kemije u četvrtom gimnazije (pubertetsko »ludilo«). Ali kad bih se »sredio« išlo je bez problema. I za čudo što sam naučio i ostalo je. U školi smo imali pravih »odlikaša« i »štrebera«, ali  i »kampanjce«. Imam dojam da bi se mene moglo ubrojiti u te »kampanjce« Učio sam, ali i naučio kad je trebalo. Kad mi je mama prigovarala da trebam »zagrijati stolac« ja bih joj rekao: »Pa ne učim ja za ocjenu, nego za sebe....«. Puno je »štrebera« propalo u školovanju ili ga napustilo. Odlikašima svaka čast! Ja sam sve redovno završio i mislim da imam puno općeg znanja!

Sačuvao sam i neke knjige, ...kako i zašto baš te... nemam pojma... tu su...

Uvijek je bilo »čist normalno« da imamo nadimke koje smo dobivali najčešće po svojoj nekoj osobini. Neki su bili zgodni neki uvredljivi, ali su uglavnom bili prihvaćeni i mi smo sa na njih odazivali. Vjerujem da ste i vi koji ovo čitate imali neki nadimak ili barem kraći oblik svoga imena. Normalno je da neću spominjati tuđe, ali ja sam najprije bio »Mrkvica«. Ako pogledate sliku iz drugog razreda (ja sam u prvom redu sa šarenim puloverom) vidjet ćete da »ima tu nečega«. Drugi i najdulji nadimak mi je bio »Glodavac«. Razlog su bili moji nepravilni (rahitični) zubi. (Doktorica Belamarić ih je koliko toliko dovela u red). Od tog »Glodavac«, bio sam i »Gloc«, »Glođo« ili »Glocko«. Na slici ima i dosta danas poznatih i uglednih Bjelovarčana. I oni su imali nadimke!

Normalno je da sam malo stariji imao i curu. Pa je na zidu pored sporednog izlaza prema »Placu« netko velikim slovima napisao »Glodavac+Sonja«. Taj natpis je još godinama tamo stajao (već sam završio školovanje i bio uposlen). Nisam išao vidjeti, je li još tamo. Hahaha!

Sonju sam jednom vodio u kino! Ne znam film. Kao pravi kavalir kupio karte i svilene bombone, ali kako? Naime bilo nas je sram da nas vide skupa, pa sam kupio tri karte, da bi između nas bilo prazno mjesto, a u mraku smo se samo dodirivali rukama i na kratko se držali. Ja sam se »topio«. Za nju ne znam! Nije mi rekla! GDJE LI JE SADA???.

I opet sam napisao samo kratke djeliće iz svog bogatog života »školarca«. Uvjeren sam da će se mnogi od vas vratiti u te dane, izvaditi svoje »Spomenare« (tu sam bio majstor), leksikone, bilježnice i knjige i sa sjetom se sjetiti one izreke!

OD KOLIJEVKE PA DO GROBA, NAJLJEPŠE JE ĐAČKO DOBA!

Ja ću vam uz odobrenje urednika predložiti nešto:

Slike iz školskih dana, koje ne vidite u ovom tekstu, jer neće biti objavljene zbog prostora u »Zvonu«, ću nakon objave ovog teksta postaviti u mom profilu »Marjanova zvonjava«.